СЕЛО КАМЕНИХ СПАВАЧА
Камени спавач је распукао и између његових распукнутих
полутки потекпа је вода. Тако говори легенда. Легенда каже да је због
новог врела и село у срцу Озрена добило такво име. У насељу далеком десет
километара од Петрова данас живи двадесет душа, много мање него прије
посљедњег рата који је село преселио из општине Грачаница у општину
Лукавац. Село пуно љепоте обогаћено је и апсурдима, јер је формално у
лукавачкој, а стварно у општини Петрово, која је горштацима физички и
психички блиска и у којој остварују сва права, као и мала Ивана, која
свакодневно путује у Основну школу „Вук Караџић" у Петрову. Младен се
родио 1944. године у Врелима, супруга му Јока истог љета, али у Кртови.
Љубав их је сјединила у Врелима, из кога им је несретни рат на вјечни
починак одвео сина. Младен Цвијановић пече најбољу ракију у
селу. Његова „карамутка“ постаје озренски бренд, па Младен не може
да напече онолико златних капи, колико љубитељи добре капљице могу попити.
Његова „крушка“ пије се данас и у Падови, италијанској провинцији с којом
се општина Петрово недавно побратимила.
Када је начелник општине Петрово смишљао шта да поклони
Италијанима сјетио се Младенове ракије. Упаковао ју је у оригиналну
амбалажу и поклонио Италијанима, који су, пошто су пробали Млађин
специјалитет, остали без даха, што због алкохола који је замирисао из
озренске љуте, што због мириса пића кога Италијани до тада нису никада
пробали.
У потрази за послом Перо је ходио широм свијета. Пензију
није зарадио, јер због рата није стигао, а мора се, каже, од нечега
живјети. На страни изнад куће, на стрмини по којој су уснули камени
спавачи, кречњачке громаде, створио је пчелињак који га хљебом
храни, иако од меда живи.
Стотињак метара од његове куће је њива у природном
амфитеатру, коју оре воловском запрегом. Јаки волови, које Перо с љубављу
његује и воли их као своје најрођеније, вуку прастари плуг, кога је тешко
наћи и у завичајним збиркама и музејима.
„Тако сам научио и овај плуг не бих мијењао ни за
најбољи трактор на свијету“, каже Перо коме је највећа жеља да у Врела
стигне „права“ струја, јер садашње нестаје чим први сњегови забијеле
Озрен-гору, а планинаски вјетрови запјевају Гором.
Једном годишње
састану се у Врелима стари и млади да оберу воће и осуше га као што су га
некада сушили њихови преци. Суше воће, а предах користе да засвирају и
запјевају.
У Врелима воле да им уз шаргију и виолину запјевају
мјештани Јован Лазић, Миладин Костић и Срето Цвијановић.
Сваке године,
када приспију шљиве и друго воће у Врелима се састану пријатељи, браћа,
сестре и рођаци, али и путници-намјерници да поберу воће и осуше шљиве.
Тако је било и ове године. Раније је у селу свака кућа имала по једну.
Више их нема па сада Димшину сви братски и сестрински користе.
Димшо Цвијановић је прва виолина овог необичног
друговања и драговања.
Каже да му је одмор у родним Врелима љепши него у
луксузним одмаралиштима, у која је некада одлазио. У дворишту његове родне
куће једина је преостала сушара шљива, или пушница, како је овдје зову.
Општина Петрово „село
камених спавача“ жели да претвори у туристички рај. Почеће се са
ревитализацијом старих кућа, а онда
обнављањем воденице-поточаре, у којој ће се мљети озренски „бјелчић“,
кукуруз од кога се пече проја, чији мирис и укус треба доживјети. А то се
може доживјети само у Врелима, селу у коме нису запамтили мраз и у коме се
прошлост спојила са јавом, а јава са будућношћу.
Јовану Лазићу-Бралету је седамдесет и шест година.
Пензију је зарадио у „Босна-Азбесту", највећем руднику и сепарацији
азбеста у бившој Југославији. Рат му је однио ногу, али, иако инвалид, не
одустаје од посла. Остао је у Врелима када је било најтеже и жели да га ту
и животни смирај снађе.
Поред Врела се некада морало мроћи, јер је главни пут
пролазио тик уз њега. Данас су путеви на другим странама, али су Врела и
даље близу онима који их воле и који им се увијек враћају и који се
сјећају народних зборова испод Липове Главе, врха Краљице и њеног телекомуникационог торња, Солунаца
Косте и Петра Костића и Благоја Цвијановића, двојице бораца Војске
Републике Српске који су отишли у небески одред српских ратника.
Зима ће скоро. У Врелима, викенд насељу, Наруцима,
Кречаницама и Ровинама, засеоцима насеља Калуђерица, потпалиће се и понека
стара фуруна, да огрије озеблу душу и тијело. Старина Брале Лазић ће се
сладити осушеним шљивама, а двогодишњи Стефан Цвијановић слушаће мајчине
приче, које неће разумјети, али које ће преживјети када порасте и разумије
гдје је, куда је и одакле је.
Момци стасали за женидбу сањаће о младама које ће можда
некада навратити у Врела. Тако ће бити до сљедеће године и новог сусрета
рођака, пријатеља и ходољубаца, у Врелима, селу камених спавача на
Озрен-гори.
Врела, драгуљ на Озрену